Veliki sam ljubitelj raznih gedžeta. Volim novu tehnologiju, zanimaju me novi uređaji, volim da pratim šta mogu da izmere, kako rade i koliko nam zaista mogu pomoći da bolje razumemo sopstveno telo. Zato i sama koristim pametne uređaje, kao što je pametni prsten, i razni pametni satovi, i sa velikim interesovanjem pratim sve što se na tom polju dešava.
Ali imam jednu malu rezervu prema svemu tome. Ja sam još iz generacije sportista koja je trenirala u vremenu kada ovakvi uređaji jednostavno nisu postojali. Nije bilo HRV-a, recovery score-a, aplikacije koja bi nam svakog jutra govorila koliko smo dobro spavali ili koliko smo spremni za trening. Ako si bio umoran, znao si da si umoran. Ako ti je trening išao dobro, osećao si to. Ako nešto nije bilo kako treba, telo ti je uglavnom samo poslalo signal. Puls smo merili svako jutro i svako veče tako što smo ispipali na ručnom zglobu, i vodili smo dnevnik, crtali smo dijagram, gde smo slikovito mogli da pratimo sve na mesečnom nivou. Ako smo tačno uradili mogli smo da pratimo i da uporedimo sa trenerom, da li smo ušli u pretreniranost, ili u formu.
Zbog toga i danas dosta verujem svojim instinktima i sopstvenom osećaju. Ne zato što ne verujem tehnologiji. Naprotiv, pročitam gotovo sve što mogu da nađem o ovoj temi, pratim istraživanja, zanimaju me nove mogućnosti i želim da razumem šta nam savremeni uređaji nude. Jer, realno, oni su tu da nam olakšaju posao i moramo da idemo u korak sa vremenom.
Ali, ne želim da dođemo do toga da algoritam počne da zna kako se osećam bolje od mene samog.
Upravo zato mi je poslednjih dana bilo zanimljivo jedno sopstveno istraživanje. Pogledal sam svoj RingConn i videla da je tokom noći HRV u jednom trenutku dostigao skoro 97 ms, dok je dnevni prosek bio oko 42 ms. Istovremeno, prethodnih dana sam bila prilično umorna.
I tada sam se zapitala: šta je zapravo važnije? Broj koji vidim na ekranu ili ono što osećam kada ustanem iz kreveta? Da li je 97 dobro? Da li je 42 loše? Ili možda ni jedno ni drugo, šta se desilo?
Pametni satovi i pametni prstenovi imaju jednu ogromnu prednost. Ono što smo nekada mogli samo da osećamo pretvaraju u brojeve. Fiziologija, san, puls, aktivnost i oporavak odjednom postaju merljivi i uporedivi. Ali podatak i stvarnost nisu ista stvar.
Uređaj nešto meri, a zatim algoritam na osnovu tih merenja pokušava da zaključi šta se zapravo dešava sa našim telom. I upravo između ta dva koraka postoji prostor za grešku.
HRV je odličan primer. Varijabilnost srčanog ritma nije jednostavna ocena zdravlja. Na nju mogu uticati san, stres, fizičko opterećenje, alkohol, bolest, oporavak i brojni drugi faktori. Zato jedan pojedinačni rezultat sam po sebi ne govori naročito mnogo. HRV od 97 ms nije automatski bolji od 42 ms, kao što ni 42 ms samo po sebi ne znači da nešto nije u redu. Mnogo je važnije šta je uobičajeno za konkretnu osobu i kako se vrednosti menjaju kroz vreme.
Treniranje po pulsu i rekreacija
Isti princip važi i za puls tokom treninga. Kao trener, veoma često dobijam pitanje od rekreativaca da li mogu da treniraju po pulsu. Moj odgovor je najčešće da to nije tako jednostavno. Činjenica da neko ima sat koji meri otkucaje srca na ručnom zglobu ne znači automatski da taj uređaj može dovoljno precizno da odredi njegove individualne zone intenziteta, niti da su zone koje aplikacija prikazuje zaista njegove fiziološke zone.
Ako želimo ozbiljno da programiramo trening prema pulsu, prvo moramo znati šta taj puls kod konkretne osobe znači. U idealnom slučaju, individualne zone se određuju testiranjem, na primer ergospirometrijom, gde se uz srčanu frekvenciju prate i respiratorni parametri i određuju fiziološke tačke relevantne za intenzitet. Nakon toga zone nisu nešto što se jednom izračuna i zauvek ostane isto. One se mogu menjati sa nivoom treniranosti, vrstom sporta i fazom pripremnog perioda.
Zato mi je teško da rekreativcu kažem: „Tvoj sat kaže da ti je zona 2 između ovih brojeva, zato treniraj tako.“ Na osnovu čega? Ako je početna pretpostavka netačna, onda možemo veoma precizno trenirati nešto što uopšte nije ono što mislimo da treniramo.
Kod većine rekreativaca, iskreno, ne vidim ni potrebu da se trening toliko komplikuje. Za mnoge je mnogo korisnije naučiti da prepoznaju sopstveni osećaj napora, disanje i reakciju tela na opterećenje, nego da svakih nekoliko sekundi gledaju u sat.
To ne znači da je puls nevažan. Naprotiv. Puls može biti veoma koristan podatak. Ali koristan podatak nije isto što i kompletna informacija.
I tu se vraćamo na ono što mi je možda najvažnije kod svih ovih uređaja: različiti modeli, različiti senzori i različiti algoritmi mogu dati različite rezultate. Zato nije dovoljno samo imati broj na ekranu. Moramo znati kako je taj broj dobijen, koliko je pouzdan za konkretnu namenu i šta zapravo možemo zaključiti iz njega.
Praćenje sna
Slična priča je i sa praćenjem sna. Ujutru možemo dobiti veoma precizne brojke o tome koliko smo spavali, koliko je trajao dubok san i koliko REM faze. Sve izgleda vrlo ozbiljno i precizno. Ali pametni prsten ne radi isto što i laboratorija za spavanje. On koristi različite signale, poput pokreta i podataka povezanih sa radom srca, a zatim algoritam na osnovu njih procenjuje u kojoj se fazi sna nalazimo.
Istraživanja pokazuju da potrošački uređaji mogu biti korisni za praćenje obrazaca spavanja kroz vreme, ali da procena pojedinačnih faza sna može odstupati od polisomnografije, koja predstavlja referentnu metodu u laboratorijskom ispitivanju sna.
Postoji, međutim, još jedna stvar o kojoj se sve češće govori kada su u pitanju pametni satovi i prstenovi, a to je zračenje. Sasvim je logično da se neko zapita da li je problem u tome što uređaj praktično nosimo ceo dan. Na ruci ili prstu je satima, često i tokom spavanja, a za komunikaciju koristi bežične tehnologije.
Važno je napraviti razliku između različitih vrsta elektromagnetnog zračenja. Radiofrekventni signali koje koriste bluetooth i druge bežične tehnologije nisu isto što i jonizujuće zračenje, poput rendgenskih zraka. Prema trenutnom stavu Svetske zdravstvene organizacije, postojeći dokazi ne potvrđuju da niski nivoi elektromagnetnih polja imaju dokazano štetno dejstvo po zdravlje, mada se istraživanja ove oblasti i dalje nastavljaju.
Informacija je korisna samo ako znamo kako da je tumačimo.
Postoji trenutak kada tehnologija prestaje da nam pomaže da bolje razumemo sebe i počinje da odlučuje umesto nas.
Probudiš se ujutru i prvo pogledaš aplikaciju. Ako piše 90%, pomisliš da će dan biti odličan. Ako piše 55, počneš da brines da nešto nije u redu. Ako piše da si odlično spavao, a ti se osećaš kao da nisi sklopio oči, počneš da sumnjaš u sopstveni osećaj.
A možda bi trebalo da bude obrnuto. Prvo se zapitati kako se osećamo. Onda pogledati podatke. A zatim spojiti jedno i drugo.
Za mene je to verovatno najzdraviji način korišćenja ovih uređaja. Ne želim da ih se odreknem. Naprotiv. Kao veliki ljubitelj gedžeta, veoma me raduje koliko brzo napreduju. Zanimljivo mi je šta mogu da mere danas, a još zanimljivije šta će moći da mere za nekoliko godina.
Ali istovremeno ne želim da zaboravim ono što sam naučila u vremenu kada nije bilo ni pametnih satova ni pametnih prstenova. Telo govori. Samo moramo da naučimo da ga slušamo.
Pametni sat ili prsten može da nam doda još jedan izvor informacija. Može da pokaže promenu koju nismo primetili. Može da nam pomogne da povežemo san, stres, fizičku aktivnost i oporavak. Ali nije naše telo. Nije lekar. Nije konačna istina. To je samo senzor, algoritam i procena.
I veoma koristan alat, dok ga koristimo kao alat.
Možda zato cilj ne bi trebalo da bude da imamo što više podataka. Cilj bi trebalo da bude da naučimo da razumemo one podatke koji nam zaista nešto govore.
