Jedna od najčešćih stvari koje čujem od ljudi jeste da ih bole donji deo leđa. Tokom godina rada sa ljudima ne znam ni sama koliko puta sam čula tu rečenicu. Nekada se bol javlja posle dugog sedenja, nekada posle fizičkog rada, a nekada jednostavno bez nekog očiglednog razloga. Naravno, ne tvrdim da se svaki problem sa leđima može rešiti vežbanjem i uvek postoje situacije kada je potrebno potražiti pomoć lekara ili fizioterapeuta. Međutim, kroz praksu sam primetila nešto što mi je vremenom postalo veoma zanimljivo.
Ljudi uglavnom traže problem tamo gde osećaju bol. Ako bole leđa, fokusiraju se na leđa. Ako boli koleno, fokusiraju se na koleno. A ljudsko telo vrlo retko funkcioniše tako jednostavno.
Zbog toga osobama koje imaju bolove u donjem delu leđa često preporučujem nešto što ih u početku iznenadi – da pokušaju da rade na čučnju. Ne zato što verujem da je čučanj rešenje za sve probleme, već zato što nam on često vrlo brzo pokaže kako telo zaista funkcioniše.
Kada nekoga zamolim da se spusti u duboki čučanj, često odmah vidim gde nastaju ograničenja. Nekome se pete odvajaju od poda. Nekome kolena ne prate pokret kako bi trebalo. Nekome kukovi jednostavno ne dozvoljavaju da se spusti ni približno dovoljno nisko. I tada vrlo često postane jasno da problem možda nije nastao u leđima.
Leđa su često samo mesto koje pokušava da nadoknadi ono što drugi delovi tela više ne rade dovoljno dobro.
Tokom godina sam sve više počela da posmatram telo kao povezanu celinu. Ako skočni zglob nema dovoljno pokretljivosti, telo će pronaći drugi način da završi pokret. Ako kukovi izgube deo svoje funkcije, neko drugi će preuzeti njihov posao. Vrlo često upravo donji deo leđa postaje taj deo tela koji pokušava da nadoknadi ono što nedostaje.
Zato me danas manje zanima gde čoveka boli, a mnogo više kako se kreće.
Upravo zbog toga volim da koristim duboki čučanj kao neku vrstu pokazatelja opšte funkcionalnosti tela. Ne gledam na njega kao na vežbu za noge, već kao na pokret koji otkriva mnogo više od same snage. Kada posmatram nekoga kako čuči, zapravo posmatram kako sarađuju skočni zglobovi, kolena, kukovi, trup i ravnoteža. Posmatram koliko je telo sposobno da koristi pokrete koji su nam nekada bili potpuno prirodni.
Možda je upravo to razlog zbog kog me često iznenadi kada ljudi kažu da jednostavno nisu građeni za duboki čučanj. Naravno da postoje individualne razlike i da nećemo svi izgledati isto u toj poziciji. Međutim, moje iskustvo govori da je mnogo više ljudi izgubilo tu sposobnost nego što je nikada nije ni imalo.
Kada pogledamo malu decu, vidimo da bez problema provode vreme u dubokom čučnju. To im je prirodna pozicija za igru, odmor i istraživanje sveta. Kasnije dolaze godine sedenja, manje kretanja i sve ređe korišćenje punog opsega pokreta. Telo se jednostavno prilagodi onome što najčešće radi.
Zbog toga nisam iznenađena kada neko sa četrdeset ili pedeset godina ne može da se spusti u duboki čučanj. Ono što me iznova iznenađuje jeste koliko brzo telo počinje da se menja kada mu damo priliku.
Ne volim da dajem velika obećanja niti da tvrdim da postoji univerzalno pravilo za sve ljude, ali kroz rad sa velikim brojem ljudi primetila sam da se kod većine već nakon mesec i po do dva meseca redovnog rada vide ozbiljne promene. Nekome se poboljša pokretljivost skočnih zglobova, nekome kukova, neko jednostavno počne da se kreće sigurnije i opuštenije. Ono što je posebno zanimljivo jeste da ljudi često dođu zbog jednog problema, a usput primete mnogo drugih pozitivnih promena.
Počinju lakše da ustaju sa poda. Hodaju sigurnije. Osećaju veću stabilnost. Pokreti koji su ranije delovali neprijatno ili nesigurno postaju prirodniji. Vremenom se menja ne samo čučanj već i način na koji koriste svoje telo tokom svakodnevnog života.
Zato danas na čučanj gledam drugačije nego ranije. Ne posmatram ga kao fitnes vežbu niti kao test snage. Za mene je on pre svega pokazatelj koliko smo sačuvali prirodne obrasce kretanja sa kojima smo rođeni.
Možda upravo zato toliko često krećem od čučnja kada radim sa ljudima. Ne zato što je savršen i ne zato što mislim da rešava sve probleme, već zato što veoma iskreno pokaže gde se trenutno nalazimo. A kada znamo gde smo, mnogo je lakše napraviti prvi korak ka tome da se krećemo bolje, osećamo bolje i da našem telu vratimo deo funkcije koju je možda godinama polako gubilo.
