Ovaj tekst je nastao iz iskustva. I biće možda surov. Ne želim da plašim ljude stalno ovim starenjem, ali hteli – ne hteli, starenje dolazi i očigledno još mnogo toga ne razumemo, pa ova tema ostaje aktuelna.
Ako mene pitate, kada je reč o očuvanju snage, kretanja i fizičke samostalnosti, nemamo onoliko vremena koliko mislimo da imamo. Telo pamti i ono što smo za njega radili, ali i godine tokom kojih nismo ništa.
Sa 45 godina većina ljudi još uvek ne razmišlja ozbiljno o tome kakvo će biti njihovo telo sa 65 ili 70. Pa i zašto bi?
Jer recimo, još uvek možemo da ustanemo sa poda. Nosimo kese iz prodavnice, penjemo se stepenicama, putujemo, radimo, odlazimo u prirodu i obavljamo svakodnevne stvari bez tuđe pomoći. Život izgleda kao bajka. Možda primećujemo da ponešto više nije lako kao pre deset ili dvadeset godina, ali najčešće to prihvatimo kao nešto normalno i kažemo sebi: godine čine svoje. To je ta naivna rečenica koja mi stalno izmami osmeh na lice. Ima istine, ali hajde da pogledamo iz druge perspektive.
Starenje jeste prirodan biološki proces i nema potrebe da od njega pravimo bolest niti da se plašimo. Međutim, ono što često pripisujemo godinama nije samo posledica starenja. Deo onoga što vremenom gubimo, posledica je toga kako smo proveli svakodnevnice, da li smo prestali da koristimo telo na način kako je inače dizajnirano.
Upravo tu vidim jedan od najvećih problema kada razgovaram sa ljudima koji žele da počnu da treniraju. Često mi se javljaju previše stari, kada već imaju ozbiljna ograničenja, bolovi, veliki gubitak snage, problemi sa ravnotežom ili zdravstvena stanja koja prevazilaze ono čime trener treba da se bavi. Tada ponekad više nije dovoljno reći: počećemo polako da treniramo. Nekome je prvo potreban lekar, nekome fizioterapeut, nekome dodatna dijagnostika, a tek nakon toga možemo da razgovaramo o tome kakva fizička aktivnost je bezbedna i korisna.
Nije kasno ni u sedamdesetima. Telo ima sposobnost adaptacije i u starijem dobu, a fizička aktivnost i trening snage mogu imati veoma važnu ulogu u očuvanju funkcionalnosti i samostalnosti. Međutim, postoji razlika između toga da sa 45 ili 50 godina (ili još ranije) počnemo da gradimo i čuvamo svoje sposobnosti i toga da nekoliko decenija kasnije pokušavamo da vratimo ono što smo dugo gubili.
Volela bih da ljudi to razumeju mnogo ranije.
Možda je razlog zbog kojeg ja na to gledam drugačije i moja lična priča. Počela sam aktivno da treniram sa 16 godina. I pre toga kao dete sam bila veoma aktivna, ali nisam se bavila sportom. Sport i kretanje su od tada deo mog svakodnevnog života i praktično sam odrasla posmatrajući kako se moje telo menja, kako reaguje na trening i kako ono što mi je bilo potrebno u jednom periodu života više nije bilo ono što mi je potrebno u nekom drugom.
Danas imam 51 godinu i, naravno, ne treniram kao sa 20. Ne želim ni da treniram kao sa 20. Tokom svih tih godina menjala sam sebe, način na koji treniram, perspektivu iz koje posmatram trening, opterećenje, prioritete, ali i svoje razumevanje onoga šta zapravo znači biti fizički sposoban. Iza toga stoje godine rada, vremena, discipline, učenja i ulaganja u sopstveno telo.
Kada danas neko pogleda kako izgledam u svojim godinama ili šta sam fizički sposobna da uradim, lako je videti samo ono što je sada pred njim. Ono što se ne vidi jesu sve godine koje su tome prethodile. To je moje ulaganje, moje telo i rezultat rada koji niko nije mogao da uradi umesto mene. I upravo zato ne mogu nekome da obećam isti rezultat za nekoliko meseci. Mogu da ponudim svoje znanje, iskustvo i da ga vodim kroz proces, ali ne mogu da mu poklonim godine rada koje sam ja uložila u sebe.
Zato ne verujem u priče o nekoliko čudesnih vežbi koje će za par meseci poništiti deset ili dvadeset godina neaktivnosti. Telo tako ne funkcioniše. Ono što možemo jeste da počnemo da menjamo ono što će biti za godinu, pet, deset ili dvadeset godina.
Ali to ne znači da neko ko nije počeo sa 16 godina treba da pomisli da je zakasnio. To bi bila potpuno pogrešna poruka.
Ne očekujem od čoveka koji počinje da trenira sa 45 ili 55 godina da živi kao sportista. Ne mora da trenira svaki dan, ne mora da obožava trening i ne mora da organizuje svoj život oko njega. Ono što bih volela jeste da shvati da fizičke sposobnosti koje danas uzima zdravo za gotovo nisu nešto što će telo automatski sačuvati narednih trideset godina.
Mišićna masa i snaga se menjaju sa godinama, kao i ravnoteža, brzina, koordinacija, pokretljivost i sposobnost oporavka. Ali kalendarske godine nisu jedini faktor koji određuje koliko ćemo biti sposobni. Na telo utiče i ono što od njega svakodnevno tražimo. Ako godinama ne koristimo snagu, ona nam postepeno postaje manje potrebna i telo se tome prilagođava. Ako prestanemo da se spuštamo na pod, trčimo, nosimo teret, krećemo se kroz različite položaje ili koristimo puni opseg pokreta, često ni ne primetimo koliko se naš svet kretanja polako smanjuje.
To se retko dogodi odjednom. Upravo zato ga je tako lako prevideti.
Prvo nešto prestanemo da radimo jer nam više nije prijatno. Posle nekog vremena ubedimo sebe da nam to ionako nije potrebno. Biramo lift jer su stepenice naporne, ne sedamo na pod jer je ustajanje postalo nezgodno, a i svakako na šta to liči…težak teret prepustimo nekome drugom, prestanemo da trčimo jer odavno nismo trčali. Svaka od tih stvari pojedinačno deluje beznačajno. Ali kroz deset ili dvadeset godina one mogu da naprave ogromnu razliku.
Zato za mene trening sa 40, 50 ili 60 godina ima mnogo dublji smisao od izgleda tela ili broja kilograma koje možemo da podignemo. Snaga znači da mogu da upravljam svojim telom i svojim životom. Da mogu da nosim stvari koje moram da nosim, da ustanem sa poda, da se popnem uz stepenice, da putujem, hodam, radim, odem u prirodu i nastavim da živim bez toga da svoj svet prilagođavam onome što više nisam sposobna da uradim.
Kada govorim o longevity pristupu treningu, upravo na to mislim. Ne na opsesiju time koliko ćemo dugo živeti, niti na pokušaj da zaustavimo starenje. Ne možemo i ne treba da zaustavimo vreme. Možemo, međutim, mnogo ranije da počnemo da razmišljamo o tome u kakvom telu želimo da provedemo godine koje su pred nama. I nije dovoljno samo jednom pisati o ovome.
Sa 40+ godina možda ne osećamo potrebu da treniramo zbog sedamdesetogodišnje verzije sebe. Sedamdeseta deluje daleko, a život danas ima mnogo hitnijih stvari. Posao, porodica, obaveze, umor, putovanja, problemi koje treba rešiti. Dok telo funkcioniše, lako ga stavimo na kraj liste.
I onda prođe pet godina. Pa još pet.
Upravo zbog ljudi koji mi se jave tek kada je svakodnevni život već postao fizički težak, sve više razmišljam o tome koliko bi bilo drugačije da smo počeli deset ili dvadeset godina ranije. Ne intenzivnije, ne ekstremnije i ne savršeno. Samo dovoljno rano i dovoljno dosledno.
Ne želim nikoga da plašim starošću. Naprotiv. Mislim da je mnogo lepše posmatrati trening kao mogućnost, a ne kao kaznu koju dobijemo kada telo počne da otkazuje poslušnost.Ne treniraš samo za telo koje imaš danas. Na neki način treniraš i za čoveka koji ćeš biti za deset, dvadeset ili trideset godina.
Ja sam svoj put počela sa 16. Neko drugi će ga početi sa 35, 45, 55 ili 65. Ne možemo promeniti trenutak kada smo počeli, ali možemo uticati na ono što ćemo od danas graditi.
Možda je zato pravo pitanje manje „koliko imam godina?“, a mnogo više „šta želim da mogu i kada budem imao dvadeset godina više?“
