Poslednjih godina gotovo da je nastala prava opsesija trčanjem. Ako neko želi da smrša, prvi savet koji će dobiti glasi: “Počni da trčiš.” Društvene mreže prepune su fotografija pre i posle, aplikacije broje kilometre, a maratoni i polumaratoni postali su simbol zdravog načina života. Međutim, postavlja se pitanje – da li je trčanje zaista prirodan i najbolji način da se oslobodimo viška kilograma ili je to ideja koju je moderni fitnes pokret pretvorio u dogmu?
Odgovor nije jednostavan.
Sa evolutivne tačke gledišta, naši preci nisu svakodnevno trčali deset ili dvadeset kilometara radi kondicije. Najveći deo dana provodili su hodajući. Hodali su u potrazi za hranom, vodom, skloništem i novim teritorijama. Procene antropologa govore da su lovci-sakupljači dnevno prelazili između 10 i 20 kilometara, ali uglavnom laganim ili umerenim tempom.
Trčanje je postojalo, ali je imalo sasvim drugu svrhu. Koristilo se kratkotrajno – prilikom bekstva od opasnosti ili u završnoj fazi lova. Ljudi jesu sposobni za dugotrajno trčanje, što potvrđuju istraživanja o tzv. “lovu iscrpljivanjem” (persistence hunting), ali to nije bio svakodnevni oblik kretanja već specifična strategija koja se koristila u određenim uslovima. Drugim rečima, čovek jeste evolutivno sposoban da trči, ali nije evoluirao da svakodnevno rekreativno trči radi mršavljenja.
Ideja da je upravo trčanje najbolji oblik rekreacije za svakoga uglavnom dobija zamah sedamdesetih godina prošlog veka. Popularizacija džoginga, knjige poput “The Complete Book of Running” Džima Fiksa i kasniji procvat industrije sportske opreme učinili su da trčanje postane sinonim za zdrav život. To, međutim, ne znači da je ono univerzalno rešenje.
Naučna istraživanja pokazuju da je za gubitak telesne mase presudan energetski deficit, odnosno odnos između unete i potrošene energije. Fizička aktivnost jeste važna, ali sama po sebi retko dovodi do velikog gubitka kilograma ako se ne promeni način ishrane. Štaviše, mnogi ljudi nakon intenzivnog treninga nesvesno pojedu više hrane nego što su potrošili ili tokom ostatka dana postanu manje aktivni, pa ukupna dnevna potrošnja energije ostane gotovo ista.
Poseban problem nastaje kod osoba sa većim viškom kilograma.
Kada osoba sa 30 ili 40 kilograma viška počne da trči, svaki korak predstavlja ogromno opterećenje za kolena, kukove i skočne zglobove. Prilikom trčanja sila koja deluje na zglobove može biti dva do tri puta veća od telesne težine. Kod osobe od 120 kilograma to znači da se pri svakom doskoku kroz kolena prenose stotine kilograma opterećenja. Ako tome dodamo slabiju muskulaturu, lošu pokretljivost i često višegodišnji sedentarni način života, rizik od povreda naglo raste.
Zato nije iznenađenje što mnogi odustanu već nakon nekoliko nedelja. Ne zato što nemaju karakter, već zato što su izabrali aktivnost koja nije primerena njihovom trenutnom stanju.
To ne znači da gojazne osobe ne treba da vežbaju. Naprotiv.
Najbolji početak obično predstavljaju svakodnevno hodanje, vežbe snage prilagođene početnicima, vožnja bicikla, plivanje ili rad na eliptičnom trenažeru. Ove aktivnosti omogućavaju veliku potrošnju energije uz znatno manje opterećenje zglobova. Istovremeno se razvija mišićna masa, poboljšava kondicija i telo se priprema za zahtevnije oblike kretanja.
Tek kada telesna masa počne da opada, mišići ojačaju, a pokretljivost se poboljša, trčanje može postati odličan sledeći korak – ako osoba to želi.
Važno je naglasiti da trčanje samo po sebi nije loše. Naprotiv, ono ima brojne koristi: poboljšava rad srca i pluća, povećava aerobni kapacitet, smanjuje rizik od brojnih hroničnih bolesti i pozitivno utiče na mentalno zdravlje. Problem nastaje kada se predstavlja kao jedini ili najbolji put do mršavljenja za svakoga.
Jedna od najvećih zabluda jeste da će neko ko nikada nije vežbao i ima ozbiljan višak kilograma jednostavno “početi da trči” i tako rešiti problem. To je slično kao kada biste osobu koja nikada nije svirala poslali direktno da održi koncert. Postoje koraci koji se ne mogu preskočiti.
Kao trener često možete primetiti još jednu stvar. Ljudi često ne procenjuju realno svoje trenutno stanje. Nije problem u tome što imaju višak kilograma – problem nastaje kada ignorišu činjenicu da telo ima određena ograničenja. Program treninga treba prilagoditi čoveku, a ne čoveka programu.
Najbolji trening nije onaj koji izgleda najimpresivnije na društvenim mrežama. Najbolji trening je onaj koji možete da radite redovno, bez povreda i dugoročno.
Zbog toga hodanje ostaje jedna od najpotcenjenijih fizičkih aktivnosti. Besplatno je, dostupno gotovo svima, ne zahteva posebnu opremu, može se praktikovati svakodnevno i naučna istraživanja dosledno pokazuju da značajno doprinosi zdravlju, posebno kada je deo ukupno aktivnog načina života.
Na kraju, možda bi trebalo da promenimo pitanje. Umesto: “Da li treba da trčim da bih smršao?”, korisnije je pitati: “Koji oblik kretanja moje telo trenutno može bezbedno da podnese i koji ću moći da praktikujem godinama?”
Jer cilj nije pretrčati prvih pet kilometara. Cilj je stvoriti naviku kretanja koja će trajati ceo život.
