Kada je sve počelo?
Kada se danas osvrnem iza sebe, ponekad mi je smešno koliko se moj pogled na trening promenio tokom godina.
Sa šesnaest godina sam počela da treniram iz istog razloga iz kog i većina mladih devojaka počinje da se bavi sportom. Želela sam da izgledam bolje, da budem vitkija i da se osećam dobro u svom telu. U tom periodu nisam razmišljala o zdravlju, dugovečnosti, kvalitetu sna ili o tome kako ću živeti sa pedeset godina. Pedeseta mi je tada delovala toliko daleko da nisam mogla ni da zamislim kako će izgledati.
Godine su prolazile, a sport je ostajao deo mog života. Menjali su se ciljevi, menjali su se sportovi, menjalo se i moje telo, ali navika kretanja je ostala.
Danas često slušam priče o tome šta treba raditi posle četrdesete godine. Iskreno, to mi je pomalo čudno. Ne zato što mislim da o tome ne treba pričati, već zato što imam utisak da ljudi četrdesetu doživljavaju kao trenutak kada treba početi da razmišljaju o sebi.
A moje iskustvo je potpuno drugačije.
Četrdesete nisu bile kraj, već novi početak.
Kada sam prešla četrdesetu, nisam razmišljala kako da usporim starenje. U tom periodu sam pokrenula školu trčanja u Subotici. Osam godina sam vodila treninge tri puta nedeljno, bez obzira da li je napolju bio minus ili četrdeset stepeni. Planirala sam treninge za druge, a istovremeno trenirala i pripremala se na svoje trke.
Nedugo zatim odlučila sam da ozbiljno uđem u triatlon.
Danas kada to izgovorim naglas, zvuči gotovo paradoksalno. Većina ljudi tada počinje da traži savete kako da očuva ili kako da povrati formu posle četrdesete, a ja sam sa četrdeset dve godine ulazila u jedan od fizički najzahtevnijih sportova koje sam ikada trenirala.
Svoje najbolje rezultate na dugim triatlonskim distancama nisam postizala sa dvadeset godina. Postizala sam ih sa četrdeset šest i četrdeset sedam.
Zbog toga danas teško mogu da poverujem kada neko govori o godinama kao o glavnom problemu.
Mnogo češće su problem navike.
Telo uvek šalje signale
Godinama sam posmatrala ljude oko sebe. Posmatrala sam i sebe. I polako sam počela da primećujem jednu zanimljivu stvar. Telo nam gotovo uvek unapred kaže šta mu nedostaje.
Samo što ga retko slušamo.
Prvo počnemo malo lošije da spavamo. Onda se malo sporije oporavljamo. Onda nam treba više vremena da skupimo energiju za trening. Pa se pojave sitni bolovi koje ignorišemo. Posle toga dolazi još malo manje kretanja, još malo više sedenja i još malo manje brige o sebi. Ugojimo se da nismo ni primetili. Pokreti postaju teški, telo sopstveno nam postaje težak.
Ništa od toga se ne desi preko noći.
Zato danas više ne verujem u “velika” rešenja.
Ne verujem da jedna dijeta može da popravi godine loših navika. Ne verujem da jedan suplement može da zameni san. Ne verujem ni da će nekoliko nedelja intenzivnog treninga nadoknaditi godine provedene bez kretanja. Ili još gore – sat vremena treninga da iskupi 23 sata neaktivnosti. Spoljašnji svet koji nas stalno podstiče kako da radimo brže, bolje, ima loš uticaj na nas, jer često zaboravljamo da nam telo funkcioniše drugačije.
Možda sam upravo zato sa godinama postala jednostavnija, “usporenija” ne u smislu te reči..
Danas mi više nije važno koliko mogu da istrpim. Mnogo mi je važnije kako se osećam. Da li imam energije tokom dana. Da li se budim odmorna. Da li mogu da treniram bez bola. Da li mogu da se krećem onako kako želim. Za efektivne i održive rezultate potrebno je mnogo manje napora nego što većina ljudi misli, ali je potrebno mnogo više doslednosti. Radikalne promene često daju kratkotrajan rezultat, dok male navike koje možemo da održavamo godinama donose najveću korist.
Upravo iz tog razloga danas planiram svoje dnevne aktivnosti drugačije nego ranije. Ne posmatram kretanje kao nešto što treba da „odradim“ kada uhvatim vremena, već kao sastavni deo dana. Kao što ne razmišljam da li ću oprati zube ili se istuširati, tako ne razmišljam ni o tome da li ću se kretati. Pokret je postao deo moje lične higijene. Ne radim to zbog forme, zbog brojki ili zbog nekog budućeg takmičenja, već zato što znam koliko se bolje osećam kada se krećem i koliko mi telo to svakodnevno vraća kroz energiju, dobro raspoloženje i sposobnost da normalno funkcionišem.
Najvažnija lekcija
Možda nekome to zvuči kao skromniji cilj nego obaranje rekorda. Ali često da bi ponovo krenuli napred treba da usporimo.
Posle više od trideset godina u sportu mislim da je upravo to najveći uspeh, da sa pedeset i kusur godina još uvek imate zdravo telo koje vam omogućava da živite život koji želite.
