U svetu rekreativnog sporta često vidim ljude koji sami kreću u razne izazove, eksperimente i programe, misleći da mogu sve sami. Nažalost, često završavaju zbunjeni, sa slabijim rezultatima od očekivanog i frustracijom. To nije znak slabosti, već pokazatelj koliko je važno imati stručnu podršku i vođstvo – u vidu dobrog trenera.
Dobar trener nije “bebisiter ili animator”
Dobri treneri nisu samo „animatori vežbi, bebisiteri” (kako bi rekao moj mentor L.P.). Oni poseduju znanje, iskustvo i sposobnost da sagledaju potrebe pojedinca, prilagode plan treninga, plan ishrane, motivišu i spreče povrede. Svaka sesija, svaki savet i svaka korekcija ima svoju cenu – jer iza toga stoji vreme, obrazovanje i profesionalizam. Trening nije samo fizička aktivnost; to je složen proces koji oblikuje telo i duh.
Postavlja se pitanje: zašto trening ne može biti besplatan?
Odgovor je jednostavan – ništa što je zaista vredno, nije besplatno. A zdravlje je vredno i treba da bude na prvom mestu, ako treniraš zbog zdravlja. Kada ljudi dobijaju trening „besplatno“, često ga ne cene, ne posvećuju mu se i očekuju instant rezultate. Besplatno može izgledati privlačno, ali u stvari košta najviše – vremena, energije i zdravlja. Moje viđenje je jasno: „Besplatno je uvek najskuplje.“
Trenerski posao je ozbiljna profesija
Ako neko ne poštuje rad trenera, vrlo verovatno da ne poštuje ni sopstveni rad i profesiju. Raditi sa ljudima, pomagati im da postignu ciljeve, da prevaziđu prepreke i da pronađu motivaciju, uopšte nije lako – mnogi nisu spremni da ulože sebe u proces. Ipak, oni koji prepoznaju vrednost stručnog vođenja, ubrzo shvate koliko je ulaganje u kvalitetan trening neprocenjivo.
Mnogi i dalje misle da je ovo profesija na koju ne vredi trošiti novac. Da je naučiti trenirati jednostavno i da svako može uspeti to za nekoliko meseci ili godinu dve. Pa nije baš tako. Da bi postigao nivo znanja trenera potreban je ceo životni period proveden u konstantnom učenju i usavršavanju. Ljudi često nisu spremni na to, jer su već birali drugu, neku svoju, profesiju i ne razumeju se u sport. A kada govorim o pravilnom treniranju, pravilnom izvođenju nekog pokreta, nažalost, većina ljudi ne vidi sebe u ogledalu – bilo kada pliva, trči ili sedi na biciklu, radi neke vežbe itd. Toliko faktora utiče na to da li ćeš ove sportove praktikovati lako i sa uživanjem, ili ćeš prolaziti kroz muku, škrgutati zubima i izlagati se povredama.
Pokret je divna stvar, i svako ko je od detinjstva u sportu zna šta znači graciozan stav, pravilna tehnika, kontrolisan izraz lica, čak i kada je teško, i gde je granica bola. Upravo na tim sitnim detaljima trener radi – spaja ih, usklađuje i izvlači najbolje iz pojedinca, pomažući mu da upozna svoje granice i da ih ne pomera kada za to nije vreme.
Trener ne ograničava, ne koči, ali često mora da postavi granicu – jer u tom trenutku to je za tvoje dobro. Trener nije tvoj prijatelj, nije ti saputnik u igri u lošim navikama i odlukama. Zbog toga ga mnogi ljudi doživljavaju kao previše profesionalnog, previše ozbiljnog. Oni kojima se ta ozbiljnost ne dopada, brzo odustaju – i to je u redu. Oni bolje da rade sami jer njima ni jedan trener na kraju neće odgovarati. Odnos trener-sportista mora biti u potpunoj harmoniji.
Često kažem: ne možeš biti svoj trener
Možeš u slučaju ako imaš savršene obrasce kretanja, ako se razumeš u periodizaciju i ako si decenijama u sportu. Možeš sebi kreirati okruženje u kojem bezbedno vežbaš i u kojem su svi uslovi za napredak obezbeđeni. Ni to neće biti besplatno. Ali to što imaš jedan ili dva tega, dobru biciklu, patike i gps sat za trčanje, još nisu garancija da poznaješ i principe kretanja, regresije i progresije ili periodizaciju – kako sastaviti jedan mikrociklus. Poznajem mnoge trenere koji su još uvek aktivni sportisti, ali nijedan od njih ne trenira samostalno – jednostavno jer je nemoguće objektivno sagledati trenažni proces. Uostalom dok sam bila aktivna u sportu, uvek sam imala trenera nekad i više njih od jednom, i danas kao trener kada nisam sigurna u nešto, imam kome da se obratim za savet kod svojih kolega. Stručna podrška, nadzor i iskustvo su neophodni, i upravo to čini razliku između napredovanja i stagnacije, između sigurnog treninga i povrede.
Dobri treneri su tu da otvore oči, da pokažu šta je moguće, i da pomognu svakom pojedincu da prevaziđe svoje granice bez nepotrebnog rizika. To je posao koji zahteva strpljenje, posvećenost i znanje, a cena koju trener naplaćuje nije samo novac – to je investicija u bezbednost, napredak i u dugoročne rezultate. Svako ko razume vrednost ove profesije i ceni svoju profesiju zna da je ulaganje u dobrog stručnjaka ulaganje je i u sebe.
Ne treba zloupotrebljavati dobru volju i spremnost trenera da pomogne, jer prvo, on nije vaš rob nije vaša igračka i psiholog, a drugo, on je takođe čovek koji ima život kao i svi ostali.
Svi moji postovi na blogu imaju za cilj da vas podstaknu na razmišljanje. 
