U poslednje vreme jako puno čitam o ovoj temi, pa pošto i sama pripadam toj starosnoj grupi i treniram trkačice podelila bih neke činjenice. Uzećemo u obzir da ova tema jednako dotiče i muškarce.
Većina žena, kada se napokon posle xy godina neaktivnosti, odluči za neki sport, u ovom slučaju za trčanje, obično se odluči sa ciljem da želi da smrša, želi zategnuto telo, noge, guzu itd… čineći sve to tako da neće da gradi mišiće, jer ne želi da izgleda mišićavo kao da je to deformitet ili neka nezgoda, ili su vežbe snage samo smaranje za nju, a još su i bolne… Ne želi ni da bude brža dovoljno joj je da do kraja života trčkara u long steady cardio režimu i to je to. Tako radi većina. A da li je to dobro ili dovoljno?
Ako su vam ciljevi samo ovi gore navedeni, loša vest je da vas samo trčanje neće približiti vašem cilju. Ako spadate još i u onu „ženstveniju“ kategoriju i sa nekoliko kilograma viška, najverovatnije ćete se kad tad povrediti od takvog režima.
Druga, i ne zanemarljiva stvar, je da izgradnja mišića zna pozitivno da utiče kod prevencije osteoporoze, kod insulinske rezistencije, i na smanjeni rad štitne žlezde. Hoću reći, ako već imate ovih problema trčanje vam neće biti “dobar drugar”. U početku ćete možda i smršati, ali ne zato jer ste sagoreli masti, nego jer je kardio na niskom intenzitetu signalizirao organizmu da imate previše mišića koje morate da vučete sa sobom, pa brzo da se oslobodite njih, pa sam organizam počne da „jede“, da sagoreva mišiće a ne masti, a to je znak za ALARM!
Mnogi će, isto pogrešno, preći i na neke dijete, ili će smanjiti unos kalorija, pa će lako pasti i u hormonski disbalans. Lepu konturu i formu daće vam niko drugi do mišića. A šta je nekom ženstveno ili ne, to je jako subjektivno, a sportisti se međusobno i ne gledaju tako. Mišićima je potrebna hrana, zdravi proteini, masti i ugljeni hidrati. Mišići su svakako metaboličke ćelije koje i onda upiju šećere kada ne rade ništa, kada samo postoje.
Tako da, ako ste trkač/trkačica, jedite i ne povećavajte obim treninga, a da pri tom smanjujete unos kalorija! I obratite pažnju na hranu koju ćete konzumirati.
Da se vratimo na mišiće. Prema zanimljivim američkim studijama, ako možemo ustati sa poda pomoću samo jedne ruke, bez problema, onda su šanse (možda će da zvuči morbidno) da preživimo još nekoliko godina i to kvalitetno, velike.
Testovi su uglavnom dokazali, da su snaga mišića, pokretljivost i kordinacija mnogo bitniji faktori nego kardiovaskularna spremnost, što je u prethodnim godinama bilo i previše naglašeno.
Šta činiti?
Vežbati. Kardio vežbe i vežbe snage moraju ići ruku pod ruku. I u zrelim godinama, pogotovo tada. Perimenopauza koja će vas kad tad stići na putu je hormonska neravnoteža, i nema veze sa izgradnjom mišića ili fizičkom aktivnošću.
Pozabavite se svojim telom i mišićima, stabilizacijom i mobilizacijom, radite razna ubrzanja tokom trčanja, učinite svoje treninge raznovrsnim. Angažujte stručnjaka da vam pomogne, jer trčanje je tehnički sport i pravilno izvođenje pokreta se uči bez obzira da li je reč o sprintu ili o dugom trčanju.
Zaustavite starenje, moguće je! Ako vam je trčanje postalo opsesija, bar pokušajte da to radite profesionalno. Hranite se zdravije, lezite na vreme, spavajte minimum 6 sati, pozabavite se disanjem i mnogo čime još. Postite minimum dva puta nedeljno (autofagija 8/16), ali post prilagodite vašim treninzima i prilagodite vašoj telesnoj kompoziciji. Recimo, ako nemate ni malo viška na sebi, verovatno nemate potrebu da radite bilo kakav post, pazite na to jer koliko je korisno, toliko je i štetno. Na treninzima radite na kvalitetu, a ne na obimu! Uživajte u svakom milimetru, u procesu i ne čekajte rezultate preko noći, rezultati će doći a za to nam je potrebna snaga volje i doslednost.
Ova slika je simbolično tu, čisto kao primer. Kroz godine sam menjala oblik svog tela, i dan danas radim isto, jer prostora još ima, ovo je još uvek daleko od savršenog, ako je uopšte to i cilj.
Po proporcijama nisam tipična trkačica, zbog dugo godina provedenih u biciklizmu, samim tim imam nedostatke na kojima svesno radim. U 20-tim godinama sam mislila da to je to, postigla sam neki svoj maksimum što se izgleda tiče. U 30-tim godinama sam mislila, odnosno nisam razmišljala, borila sam se sa raznim zdravstvenim problemima nije me pretežno zanimalo kako izgledam ili da li sam jaka (greškom)… U 46-toj mislim da imam mnogo veće znanje i širu sliku i mogu zaključiti da nema stajanja, tek sad vredi! I nemojte reći da je meni lako ili da mi je bilo lako, to ne možete znati kako je kome, sve što mi je bilo na raspolaganju imate i vi, sve je stvar odluke i izbora.
Za kraj jedna pozajmljena i dopunjena rečenica, u nadi da sam bar jednu osobu podstakla na razmišljanje…GLAVNO PITANJE nije KO SI i šta NE možeš trenutno, već KO MOŽEŠ POSTATI!
