Sportski psiholog odgovara

Tijana Kabić sportski psiholog

Uveliko je u toku trkačka sezona, i iz godine u godinu sve više i više rekreativaca, hobi trkača želi da se oproba na različitim trkama na različitim dužinama. U ovom periodu sezone se pokazuje koliko smo radili preko zimskih priprema, da li smo trenirali dobro, da li ćemo postići svoje ciljeve, znači sada se odvaja šlag od torte ☺. Znamo jako dobro, da su fizičke pripreme samo jedan segment za dobru formu, a šta je sa mentalnim pripremama?

 

O tome pitam našu izvanrednu trkačicu Tijanu Kabić iz Sombora, koja je ujedno i master psiholog.

OPTIFORMA: Molim te predstavi se u par rečenica.

TIJANA: Tijana Kabić, po struci master psiholog, iz ljubavi maratonka i DJ ☺.

Diplomirala sam psihologiju 2008. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a primenjene, master studije sportske psihologije završila 2021. godine na Fakultetu za sport i turizam u Novom Sadu na, koliko je meni poznato – jedinoj katedri za sportsku psihologiju u regionu.

Trčim veoma aktivno već 8 godina, mada sam redovno pobeđivala na školskom krosu i u osnovnoj školi i gimnaziji –  u to vreme sam se bavila košarkom, bila plejmejker u Somboru i sanjala o WNBA ligi 😀

Takođe, s obzirom na to da se muzikom bavim  13 godina – moram da napomenem da mi je žongliranje ova dva ozbiljna hobija od počeka bilo više nego izazovno, naročito jer je maraton zaista zahtevna disciplina. Do sada sam ih istrčala 13, i nekoliko ultramaratona, ali za sebe uvek kažem da sam prvenstveno maratonka.

Prošle godine sam bila državna prvakinja u ovoj disciplini, 2019. sam bila bronzana, a svoj rekord sam istrčala u Berlinu 2018. godine (03:08:51) i evo napadam ga ove godine na istom mestu!

OPTIFORMA: Kada gledamo širu sliku i psihologiju trčanja i pojavu sve više rekreativnih trkača, kakav psihološki efekat trčanje ima na opšte i psihičko zdravlje?

TIJANA: Evidentan je trend porasta broja dugoprugaša svuda u svetu, pa i kod nas. Recimo, mi smo u 1993.godine imali manje od 200 maratonca, a sada ih u našoj zemlji ima više od 1000 na godišnjem nivou.

S obzirom na to da sam svoj master rad pisala na ovu temu, te da su uzorak mog istraživanja činili maratonci (dugoprugaši koji imaju istrčan makar jedan maraton), ono što mogu da kažem je da kod nas maratonci prvenstveno trče da bi se suočili sa stresom, unapredili mentalno zdravlje, to je ono što ih najčešće pokreće, zbog čega se uopšte odlučuju na trčanje. Tu su, naravno, i opšte (fizičko) zdravlje, takmičenje i socijalni motivi, ali – prvenstveno se radi upravo o psihičkom zdravlju. ☺

Svi koji su završili makar jednu trku osećaju da su ispunili neki cij, što je svojstveno za uspešne ljude.

Tehnika postavljanja ciljeva se i inače često koristi u sportskoj psihologiji, jer nam omogućava da budemo istrajni i disciplinovani, što, složićete se, nije baš uvek lako nama dugoprugašima rekreativcima, što zbog posla, porodice, svakodnevnih obaveza, što zbog činjenice da je prosto normalno da vam je nekih dana jednostavno teško da se pokrenete i odete na trening.

OPTIFORMA: Bez obzira koliko smo okruženi društvom u trčanju, na treninzima i na trkama, ali opet kad bolje sagledamo trčanje je usamljeni sport, usamljena borba. Sećam se najčešćih pitanja mojih kolega, kada sam bila početnik u trčanju, „O čemu razmišljaš dok trčiš toliko sati?” Neki doživljavaju slobodu neki meditaciju, kako je to?

TIJANA: Mislim da nema boljeg opisa od onog koji je dao sjajni Murakami:

“Ja samo trčim dok trčim. Po pravilu, trčim u praznini. Ili je obrnuto, možda trčim da steknem prazninu. I u tu prazninu se ponekad ušunja neka misao. To je prirodno. Jer u čovekovoj duši ne može da postoji prava praznina. Čovekova psiha nije toliko jaka ni dosledna da bi mogla da podnese pravu prazninu. Hoću da kažem, misli (ideje) koje mi prodiru u psihu dok trčim, samo su podređene toj praznini. To su misli bez sadržaja čiju okosnicu čini praznina.“

Ipak, naglasila bih, da je takvo meditativno trčanje više karakteristično  za neki lagan tempo, još bolje – trčanje u prirodi, mada – i kada odrađujemo zahtevne treninge (intervali, tempo), svakako treba da smo fokusirani,  da koristimo taj „biti ovde i sada” momenat koji se povezuje sa meditacijom.

I meditacija i vežbe disanja nam apsolutno pomažu, ne samo u trenažnom procesu, već i u svakodnevnom životu, a trčanje, kojem mi iz ugla drugih ljudi ponekad robujemo (naročito kada npr. propuštamo druženja, zabave, ležemo rano subotom uveče da bismo ujutro odradili trening dužine) paradoksalno zapravo čini da se osećamo slobodno!

I to je sjajna stvar! 🙂

OPTIFORMA: Kakav je fenomen „dokazivanje po svaku cenu” ili ti „pobeda nad sobom”. Šta to upošte znači, kako bi tumačila? Da li ti isto vidiš da je to prisutno, ili se ne slažeš sa mnom? Da li su ispunjavanje nekih očekvanja u pitanju prema okruženju, ili prema treneru, ili nešto drugo?

TIJANA: 2015. godine je grupa istraživača popularnost  trčanja maratona opisala je kao neku vrstu „maratonske groznice“, a koja je posebno preovlađujuća među srednjovečnim neelitnim trkačima i zasnovana na konceptu krize srednjih godina.

Mislim da je jedan od razloga zašto je rekrativno trčanje postalo toliko popularno upravo činjenica da „pobeda nad sobom” čini da se osećamo ispunjeno i zadovoljno. Pojam se najčešće odnosi na postizanje ličnih rekorda (bio da su u pitanju trke na 5, 10km, polumaraton, maraton…), ali i na svaku malu pobedu kada zahtevan trening odradimo kako treba.  S druge strane, dokazivanje po svaku cenu koje pominješ nije baš uvek i najmudrija stvar koju možemo da uradimo za sebe i svoje zdravlje, kako fizičko tako i psihičko.  Dodala bih i da po pravilu trkači zanemaruju važnost odmora, i sama sam tek nakon nekoliko godina trčanja istinski shvatila da su odmor, san i ishrana baza bez koje jednostavno nema napretka. S tim u vezi, treba naći balans: u redu je težiti ka napredovanju, boljim rezultatima, biti disciplinovan, pa i osećati se loše kada ne ide kako smo zamislili, ali – svi smo mi rekreativci, ne živimo od trčanja niti samo za trčanje, i zato ono ne treba da nam bude frustracija, već benefit po mentalno zdravlje.

OPTIFORMA: A kad ne uspe tako kako smo zamislili, krenemo sa izgovorima…i to je prisutno, zašto?

TIJANA: Ako je npr. spoljašnja teperatura preko 25 stepeni a vi trčite polumaraton, slabiji rezultat je realnost, a ne izgovor, ali jeste tačno da trkači vrlo često objašnjenje za svoj neuspeh nalaze u spoljašnjim faktorima. I to je ok, jer je u funkciji zaštite našeg ega,  ali mislim da u svakom slučaju pomoć nakon neuspeha možemo pronaći u usvajanju neke od psiholoških tehnika koje su korisne za trkače: pozitivan samogovor, vizualizacija, već pomenute vežbe disanja, meditacija. ..

Kako ćemo se nositi sa neuspehom dosta zavisi od naše mentalne čvrstine, odnosno naše sposobnosti da nastupimo sa najvećim potencijalom i dostignemo svoje idealno takmičarsko stanje, a dobra vest je da je i ova sposobnost veština koja se razvija i uči!

OPTIFORMA: Hvala ti na odvojenom vremenu i na savetima! Verujem da će mnogi trkači pronaći nešto korisno u ovim redovima.