HRABROST, STRAH, PONIZNOST
Datum objave:
Autor:
Ildiko Fabo
Šta znači biti hrabar kada je u pitanju lično dostignuće?
Hrabrost, strah i poniznost - kakve veze imaju sa rekreacijom?
Moto za ovaj članak jeste napredak 90% mojih trkača, posle dva meseca od početka novog šestomesečnog programa.
Odgovor na naslovno pitanje - Naizgled nikakve, ali hajde da dodirnemo ovu temu malo.
Dok neki pojedinci bez razmišljanja izazivaju sudbinu, pretvaraju se da nemaju strah od nepoznatog i ekstremnog, vođeni su adrenalinom, dotle su drugi (a njih je više) skloni da se uplaše i od najmanjih promena ili najmanjih napora. Nažalost bez promena nema ni rezultata, no takođe cenu preteranog i ekstremnog skupo ćemo plaćati. Znamo to jako dobro iz sveta sporta, koliko su elitni sportisti u stanju da guraju sebe još malo i još malo nekad zbog delića sekunde. Gde je onda zlatna sredina?
Koliko ste hrabri? I ko je hrabar, a ko plašljiv? I znamo li uopšte šta znači biti hrabar kada je u pitanju lično dostignuće?
Možda nisam kompetentna osoba za odgovor, možda samo glasno razmišljam, vi ćete svakako izvući pouku iz ovog teksta.
Biti hrabar za mene znači napraviti korak, korak dalje i izdvojiti se od drugih, makar koliko negativnih "lajkova", komentara, lažnih aplauza, kalupiranja dobili, hrabrost je slediti sebe! Ovo je bezkompromisno kada pričamo o ličnim dostignućima na svim poljima života. Nije ni čudno zašto samo retki ostvaruju sebe, i postižu izvanredne rezultate.
Hrabrost znači nastaviti i onda kada je teško, kada nemate podršku, kada se sva vrata zatvaraju i kada vam glas straha urla u glavi: "Okreni se, odustani, vrati se kući tamo si na bezbednom, beži odavde, vidiš da ništa nema smisla!!!"
Bilo da je reč o ekstremnim sportovima ili o običnoj rekreaciji pobeda nad strahom je lično zadovoljstvo, osećaj hrabrosti, upoznavanje sopstvenih granica, poniznost. Kontakt sa entitetom, da nismo mi u centru nego smo samo mali delić neke veće celine koji može da postane deo ličnog razvoja. Ne samo da nas uči kako da pomeramo sopstvene granice, već nas uči da prepoznajemo opasnost, odnosno da budemo svesni tačke sopstvenih mogućnosti.
Hrabrost je da svesno priznate sebi, ako želite u nečemu da uspete, morate se promeniti i biti fokusirani. Možete se "okušati" u manje ekstremnim sportovima, koji spadaju u grupu onih van vaše zone komfora.
Krenite još danas da vežbate hrabrost, bilo šta da vam je cilj (bolja telesna kompozicija, brzina, ishrana, izdržljivost, ili ekstremni izazov) - najlakše je odložiti sve za sutra, ali to nije hrabrost. Tako i sa treninzima, najlakše je odložiti za sledeći dan, za sledeću nedelju ili godinu. Ovakvim stavom prevladaće vas strahovi.
Priča o kravama
Pre neki dan sam pročitala odličan "story" o tri čoveka koji su nekad bili krave a sada žive kao ljudi. Iako žive kao ljudi, oni svoje vreme provedu u aktivnostima kao krave, između ostalog u stanju su da stoje pored puta i da gledaju ne radeći ništa (Dejvid Linč).
Sjajna analogija! Odmah sam se setila anekdote iz lične arhive. Naime kada sam počela da se bavim biciklizmom, stariji članovi kluba su mi uvek govorili: "Treba da se osećaš privilegovanom, jer ovim sportom sa kojim se ti baviš bavi se 5% populacije na planeti, ostali stoje i piju za šankom, što zna svako da radi uopšte nije teško." Stajanje pored puta koji ne ide nikud, gledanje u daljinu koja ne vodi nikud, ili primera radi, biti zauzet društvenim mrežama bez posebnog smisla i vodilje, zaista - za ove aktivnosti vam ne treba da budete hrabri, a ni posebno pametni. Čitajući između redova, prepoznajete li svoju okolinu? Vredi li da stanemo u red sa "kravama" ili život ipak ima zabavniji plan za nas? Ako mene pitate - Obožavam da pripadam 5% ljudi, koji imaju hrabrosti i za najteži i ni malo bezopasan sport na svetu (biciklizam) i da budu drugačiji od većine (krave).
Hrabrost je odlučnost!
Da. Teško je preduzeti taj rizik izaći iz zone konfora, odlučiti se jer možete doživeti i neuspeh, može da se desi da će strah pobediti, teško je odvesti sebe u nepoznato gde nemate garanciju za uspeh, ne vidite svetlo na kraju tunela...
Iz godine u godinu posmatram ljude koji dolaze i odlaze iz našeg kluba. Kakvi su oni koji uspevaju, ili oni koji samo dođu da bi posmatrali i pretvarali se da uživaju, ili oni koji odlažu uspeh, o preambicioznima da ne pričamo - oni koji pravi uspeh nikada neće ni iskusiti, jer im očekivanja nisu u skladu sa mogućnostima. Prema tome, sazrela je situacija da u odnosu na prethodne programe promenim koncept i metode, ali i pristup treninzima, i sa zadovoljstvom ističem da su 90% onih ljudi, koji su se priključili u martu mesecu, došli do prvih vidljivih i zadovoljavajućih rezultata. Prošlo je dva meseca. Nekima je VEĆ, nekima je TEK, ali u odnosu na ulazni nivo svakog pojedinca, to svakako smatram uspehom, i ličnim i kolektivnim. Zajedno smo uspeli pobediti strah!
Da, VEĆ! Tačno su se probili. Bili su skeptični i oni u početku kako to već obično biva, verovatno su imali i strah od neuspeha, i nestrpljenja, ali u odnosu na sebe napravili su ogroman korak, i rezultati nisu izostali.
Znate li kako?
Nisu izostavili ni jedan trening (verovali ili ne), zavoleli su da treniraju, sledeli su moja uputstva i svoj unutrašnji glas - "Hajde da prođemo i kroz ovo." Savladali su najteži deo, a to je deo poniznosti, prihvatanje da se promene ne dešavaju preko noći i da bi se desile potrebno je zalaganje i učenje.
Sigurnost je uvek najvažnija stvar, zato potražite stručnu podršku, ekipu ili trenera.
Nova iskustva i sitni koraci kojima ćete kontrolisati strahove mogu da vas unaprede i u drugim oblastima života, bilo da ste počeli da se bavite sportom, započeli sopstveni biznis, menjali posao ili drugo.
Izvor:
XTNsity, https://mindsetpszichologia.hu/