Ne biramo godine u kojima živimo, ali biramo kako ćemo ih proživeti. Od ove godine pišem o izborima koji produžavaju život.
Već 35 godina svesno ulažem u svoje telo i zdravlje, ne da bih bila posebna, već da bih starila sporije od proseka i da bih, koliko je to moguće, izbegla bolesti savremenog načina života koje danas uzimamo zdravo za gotovo.
Danas vrlo jasno vidim tri vrste ljudi mojih godina. Prvi su oni koji su dugoročno brinuli o sebi. Ne savršeno, ali dosledno. Njihova tela funkcionišu, imaju snagu, stabilnost i energiju da žive, a ne samo da preživljavaju. Drugi su oni koji su stalno imali važnije stvari. Posao, porodicu, stres, obaveze. Godinama su ignorisali signale tela, a sada ih telo sustiže kroz umor, bolove i bolesti. Treći su oni koji tek sada shvataju da vreme nije beskonačno i panično traže brza rešenja za probleme koji su nastajali decenijama.
Ja nisam u toj trećoj grupi. Nikada nisam ni bila. Ni u drugoj. Kretanje i vežbanje sam uvek smatrala prioritetom, ispred porodice, ispred druženja, ispred izlazaka. Možda je neko čekao zbog toga, možda su trpeli, možda sam delovala sebična, ali ne postoji drugi put – kada biraš sebe. Nisam čekala da mi se zdravlje raspadne da bih počela da razmišljam. Kroz godine sam jasno videla kolika je razlika između površne aktivnosti i svesnog, dugoročnog rada na sebi. Razlika nije u motivaciji, već u odgovornosti.
Biologija se ne može pregovarati. Hormoni ne funkcionišu na osnovu dobrih namera. Menopauza i andropauza (kod muškaraca) te neće zaobići. Mišići ne ostaju jaki zbog uspomena na nekadašnju formu iz školskih dana, kako mnogi misle. Nervni sistem ne ostaje stabilan ako je telo stalno u režimu preopterećenja ili zapuštenosti.
Prestala sam da shvatam stvari lično. Ne zanima me kada neko ne razume moje izbore, kada otpada iz mog života ili ne želi da ide dalje. To nije odbacivanje, to je selekcija. Život je prekratak da bih trošila fizičku i mentalnu energiju na ono što me vraća unazad.
Moj trening se menjao kroz godine, ali nikada nije bio kazna niti dokazivanje. Postao je alat za dugovečnost. Dugo sam davala prednost sportovima izdržljivosti, jer su me učili disciplini, fokusu i izdržljivosti u nelagodnim situacijama. To mi je godinama imalo smisla i donelo mnogo toga dobrog. Međutim, vremenom mi je postalo jasno, možda kasnije nego što bi bilo idealno, ali još uvek na vreme, da samo izdržljivost nije dovoljna.
Godinama sam se bavila i školom trčanja za odrasle u Subotici. I iskreno, to mi je vremenom postalo jedno od većih razočaranja. Ne zato što ljudi ne mogu da zavole trčanje, već zato što mnogi tu stanu. Kao da je trčanje krajnja stanica, a ne samo jedno od sredstava.
Videla sam previše ljudi koji su zavoleli trčanje kroz moj rad, ali su ostali zarobljeni u njemu. Ne vide dalje od tog jednog obrasca, tog masovnog narativa da je „trčanje zdravlje“. Nije. Trčanje je zdravo samo ako telo može da ga podnese. A mnogi to nikada nisu proverili. Trčanje te ne čini atletskim, moraš imati telo koje je rođeno za trčanje. Na primer ako je neko rođeni dizač tegova, sigurno neće postati trkač, isto tako gimnastičar ne postaje vaterpolista.
Ljudi trče sa bolovima, sa neproverenim kardiovaskularnim stanjima, sa zadebljanim krvnim sudovima, sa problemima u zglobovima, hormonima koji ih urnišu. Trče umorni, pod stresom, bez snage koja bi ih zaštitila. I samo nastavljaju da trče, jer je to postalo deo identiteta, deo pripadanja toj masi, tom „svetskom pokretu“ koji se ne dovodi u pitanje.
To nije dugovečnost. To je ignorisanje realnosti.
Posle određenih godina, pitanje više nije koliko kilometara možeš da izdržiš, već koliko si funkcionalan. Koliko si stabilan. Koliko se brzo oporavljaš. I koliko dugo tvoje telo može da ti služi bez bola.
Harmonija u kretanju nije ista sa 30, 40 ili 50 godina. Ne bi ni trebalo da bude. Ne trči se isto, ne trči se jednako često i brzo, i ne trči se bez osnove. Ako nemaš snagu, mobilnost i stabilnost, trčanje postaje rizik, a ne benefit.
Ovo govorim jer sam to živela. Jer sam videla posledice. Jer tačno
znam koliko je ljudima teško da puste nešto u šta su uložili energije, emociju i identitet. Ali dugovečnost traži zrelost. A zrelost znači znati kada nešto više nije primarno, čak i ako si u tome bio dobar.
Ne smatram da time što ne trčim ili ne vozim biciklu toliko kao juče, da sam nešto izgubila ili nestala, samo sam reorganizovala svoje potrebe. U tom procesu sam ponovo dala mesto hodanju. Ne kao zameni za trening, već kao osnovi. Hodanje je najjednostavniji i najprirodniji oblik kretanja, koji telo gotovo uvek prihvata bez otpora. Pomaže regulaciji stresa, oporavku i kontinuitetu, bez kojih nema dugoročnog zdravlja. Sa godinama, upravo ta jednostavnost postaje prednost, a ne slabost.
Sa godinama, telo traži drugačiji stimulus. Shvatila sam da je trening snage, odnosno rad sa otporom, ono što pravi stvarnu razliku posle određene tačke. Shvatila sam da je odmor važniji od treninga. I zbog estetike, i zbog metabolizma i hormonske ravnoteže. Bez snage, izdržljivost postaje krhka. Bez mišića, dugovečnost je samo teorija. Bez kvalitetnog oporavka, koja počinje zagrevanjem, nema ni kvalitetnog treninga. Danas znam da je kombinacija pametno dozirane snage i kretanja temelj zdravog starenja, a ne ekstremi u bilo kom pravcu.
Longevity za mene nije trend, ili neki statusni simbol. To je strategija. To je način življenja, svesna odluka šta ću da uradim, a šta nikako. Vidim kako ljudi prerano ostare ili prerano umiru, ne zbog godina, već zbog zanemarivanja sebe. Vidim kako telo koje se ignoriše postaje ograničenje, a ne saveznik. Longevity nije stav da nikad nećemo umreti, već da živimo što duže kvalitetno, zdravo i jako.
Mentalno i fizičko zdravlje su nerazdvojni. Ako telo propada, ni um ne ostaje stabilan. Trening me je zaštitio od mnogih loših izbora, ali sam dovoljno zrela da znam i njegove granice. Kada je trebalo, stala sam, potražila sam pomoć. Bez srama. Bez dramatizovanja. Bez cenkanja.
Ovo ne pišem da bih se dopala nekome. Pišem jer sam oko sebe videla koliko je skupa nebriga o sebi. Sa 50 nemam potrebu da ulepšavam istinu. Radim ono što funkcioniše i učim druge da rade isto, ako su spremni. Sa 50 sam prestala da se zavaravam. Ne zato što ranije nisam znala, već zato što mi je iskustvo, izgled i osećaj u svom telu potvrdilo ono što sam godinama radila.
Ako želiš da stariš snažno, samostalno i sa jasnoćom, moraš da uložiš – vreme, novac, energiju, razmišljanje, učenje. Dugoročno. Svesno. Bez izgovora.
A pitam te – gde si ti danas? U kojoj si grupi? Jer odluka da li će tvoje telo biti saveznik ili prepreka, donosi se upravo sada. Pokreti su za svakoga ali ne na isti način za sve, zato nije sramota tražiti pomoć stručnjaka, jer mi smo zato tu da tebi bude lakše.
Svi moji postovi na blogu imaju za cilj da vas podstaknu na razmišljanje.